Свуда плаветнило, зеленило прошарано сувим гредама и многобројним рукавцима, врбацима и воћњацима… Да ли још увек поетично живи Алмашки крај? Постоји ли у њему још понеко јабуково дрво које пружа хлад над клупом испред осунчане куће? Застане ли знатижељни пролазник крај одшкринутог прозора очаран миомирисом топле „алмашице“ који се шири кривудавим сокаком? Живе ли и данас алмашка дворишта иза загонетних капија? Допиру ли из њих весели дечији гласови и питоми звуци давнашњих мелодија?
Попут јунака из древне приче дарујемо Алмашанима јабуку као знак љубави и наде. Синуше боје и сећања на чудесним облинама небеске румени. Алма – јабука тако зрела, сочна – жаром боји, очи мами, и чува од заборава сладост столећа. Идеалан спој двеју половина асоцира на потпуност, апсолутност и јединственост баш онакву каквој теже Гумдулићи и Алмашани. Нека архаична слика Алмашког краја пробуди у вама стваралачке идеје и визије.
Сабрани око неке нове обећавајуће приче настављамо да трагамо за јабуком нашег надахнућа…
Наставница ликовне културе
Снежана Мандић
